ЈОСИФ РУЊАНИН (1821–1878) И НАШЕ ДОБА У туђим вртлозима Назор га гурају у хрватске и југословенске калупе. А рођен је, живео и умро као православни Србин. Његова породица, војничка и свештеничка, пореклом је из Руњана, у Јадру. У бурном XVIII веку селе се у Семберију, па у Срем и Славонију. Као аустријски официр, са основама музичког образовања и талентом, Јосиф Руњанин је компоновао мноштво песама на стихове познате у оно време. Сачуване су две. Једна је данас хрватска химна „Лијепа наша домовино”. Поводом 200. годишњице његовог рођења, лани му је на Успенском гробљу у Новом Саду обновљено гробно обележје и одржан помен
Пише: Ђорђе М. Србуловић
Да није компоновао песму, која ће знатно после његове смрти постати хрватска народна химна, а потом и химна Хрватске, Јосифа Руњанина историја не би забележила. Овако, током времена и он и његово дело (једно од укупно два сачувана), па и надгробни споменици који су му подизани на Успенском гробљу у Новом Саду, постали су објекти које су разни људи смештали у разне, југословенске или хрватске оквире, често превиђајући или намерно прећуткујући чињеницу да је реч о православном Србину и истичући неки свој доживљај и циљ. И тога има толико много да и није лако писати о Руњанину: с једне стране – његов живот нема неких неуобичајених дешавања, а са друге – око њега су се испреплетали толики догађаји и то у временима када више није био жив. Па ћу пробати, у границама моћи и знања да испричам причу о Јосифу Руњанину, о неким посмртним својатањима и смештањима тамо где није припадао за живота, о „Лијепој нашој домовини” и њеним путевима, те о надгробном споменику, и судбинама неких људи на неке начине повезаних са њим.
До чињеница није тако лако доћи. Тако га, на пример, српско-југословенске енциклопедије, и она Станојевићева Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка из 1929, као и Мала енциклопедија Просвета из 1969, покрштавају и пишу као Јосипа, при чему га свака сврстава у свој југословенски оквир – монархијски или социјалистичко-републикански. У хрватску литературу нисам залазио: летимични поглед на Хрватску енциклопедију доступну на интернету, где је такође наведен као Јосип, казује да сам био у праву. Ту и иначе има баш неутемељених својатања, па је бављење тиме чисто губљење времена.
ЈОСИФ И ОКО ЊЕГА
Највише квалитетних података о Руњанину даје у омаленом делу Илија Врсајков – данас заборављена личност новосадске музичке сцене – пре свега. Публикација Јосиф Руњанин објављена је у Новом Саду („Невкош”, 2000). У њој сазнајемо да су, по предању, преци Јосифа Руњанина у време краља Драгутина напустили пределе око Скадра и у близини Лознице засновали насеље Руњани, како се оно и данас зове. Први писани траг о овој породици потиче из пера Јосифовог деде Петра (1775–1835), који у делу Автобиографија (које је 1914. године приредио и публиковао у Богословском веснику у Сремским Карловцима др Никола Радојчић) наводи да су његови преци увек помагали Аустрију против Турака, па су после 1716. године, морали да се склоне у Белино (данашња Бијељина), а након Београдског мира 1739. године, пређоше Саву и настанише се у тадашњој Хабзбуршкој монархији. Један део породице је отишао ка Осеку, а други – из ког ће потећи Јосиф, настанио се у Срему, у месту Грк, а после у Кузмину, где ће Петар постати свештеник и по њему ће носити надимак Кузминчани. Овај надимак је носио и Јосиф, о чему сведоче у 24. свесци Енциклопедије Новог Сада, др Магдалена Веселиновић Шулц и Милорад Ботић (Нови Сад, Новосадски клуб, 2004). Петар је иза себе оставио више дела, али му је наведено најпознатије. Од Петровог најстаријег сина, Игњата (1798–1846), крајишког грађевинског капетана и жене му Софије, 26. новембра по јулијанском, односно 8. децембра 1821. године, по грегоријанском календару, родио се Јосиф. Био је најстарији од седморо деце. Крштен је у винковачкој православној цркви, о чему према Миливоју Павловићу (Књига о химни –Југословенски народи у химни и химна међу народима, Горњи Милановац, „Дечије новине”, Треће прерађено и допуњено издање, 1990), постоји сведочанство у књигама тамошње српске цркве. У родним Винковцима је завршио основну школу и гимназију. Павловић наводи да је после гимназије завршио и Кадетску школу, те да је као кадетски копорал у Глинској регименти од 1840, а Врсајков да је регрутован као обичан војник 25. децембра 1835. године. Тек, обојица га „доводе” у Огулинску војну регименту, у Прву банску пуковнију, којом командује тада пуковник Јосип Јелачић. Према истраживањима које је обавио и публиковао Врсајков, Руњанин је био музички надарен, имао је звонак тенор, свирао гитару, цитру и клавир, био је примљен код војног капелника, Јосипа Вендла, који га је научио нотама и упутио ка оперској музици. Но, о томе ћу рећи нешто касније. Што се његовог даљег војног и приватног живота тиче, он се кретао у следећем правцу: у Глини остаје до 1848. године, када одлази на италијански фронт, унапређен у чин поручника. Истакао се храброшћу у борбама, па исте године постаје натпоручник, а следеће капетан друге класе. До чина капетана прве класе требало је да прође пуних осам година... На бојном пољу наћи ће се у још два наврата: 1859. и 1866. године, када је унапређен у чин мајора. Године 1864, жени се Отилијом, кћерком пензионисаног капетана Томе Пераковића. Године 1868, родила им се кћер Вилхелмина. Интересантно је да је у Књизи умрлих Успенске цркве (Бр. IV за 1876–1882, на стр. 85, где су уписани подаци о смрти и погребу Јосифа Руњанина, код њега под вероисповест уписано – православна, а код супруге – римокатоликиња). У чин потпуковника унапређен је 1871. године, и премештен у Мекленбуршко-стрелицку, а потом у Венцлову пуковнију. Већ 1876. године, пензионисан је. До тога је дошло присилно. Наиме, како бележи Врсајков, приликом једног службеног пута у Беч, Руњанин је морао да заноћи у неком успутном свратишту. Док је вечерао, његовом столу је пришао припити хусар, узео свећу са стола, запалио цигарету и угасио свећу. Руњанин га је изазвао на двобој и распорио му трбух. Официри су имали право на двобоје, али су морали претходно добити одобрење од виших власти. То одобрење Јосиф није имао. Како му је двобој без дозволе био други овакав случај, а први пут су му прогледали кроз прсте, те како је хусар био и мађарски племић, овог пута није било опроштаја и он је пензионисан. Настањује се у Новом Саду, што је била готово уобичајена пракса пензионисаних српских официра, па је Васа Стајић Нови Сад због тога звао и „пензиополис”. По Врсајкову, жена и кћерка нису дошле са њим, јер су највероватније већ тада били разведени (помиње се 1871. као година разлаза). Отилија је са кћерком отишла код родитеља у Грац, где ће убрзо умрети, па су дете васпитавали баба и деда. Вилхелмине ће се свак за себе сетити на стогодишњицу Руњаниновог рођења, 1921, Хрвати и Срби, послаће јој нешто новца, јер је тамо живела у беди и болести, а онда ће пасти у заборав. Не зна се када је умрла ни где јој је гроб. Руњанин се настанио у Ленау улици (кућни бр. 953) касније Цетињској, па названој по њему, па порушеној и непостојећој. Две године касније, умире од можданог удара – апоплексије – како је наведено у Књизи умрлих Успенске цркве. Као датум упокојења наведен је 8. јануар 1878, а погреба 10. јануар. У рубрици вероисповест уписана је источно-православна, покојник је исповеђен и причешћен, а према подацима из Књиге умрлих, као напомена, додуше и прецртана, наведено је да жена и кћерка живе „особено у граду”. У каквим су везама остали и да ли су били у вези – остаје тајна, али – као и све друго, никакав историјски „спектакл” у његовом животу не постоји. Према неким истраживачима новосадске прошлости, умро је у беди, а на погребу није било никог од његових најближих. Касније, знатно после његове смрти, када „Лијепа наша” постане хрватска народна химна, али и део државне у Краљевини СХС/Југославији, појавиће се, а и данас их има, хрватски истраживачи који ће тврдити да је Руњанин Хрват. „Ако неко не зна да је Јосиф Руњанин православни Србин, тај показује да га прошлост Руњанинова и не занима баш превише” – рећи ће Васа Стајић, један од бољих познавалаца новосадске прошлости и додати да су оваква својатања бесмислице.
ЛИЈЕПА НАША И ОКО ЊЕ
Иако је, према сведочењу Јосифовог брата од стрица, др Николе Руњанина (Кузмин, 1835 – Рума, 1898), Јосиф компоновао много песама и приликом доласка на одсуство у Винковце, када би он (Никола) са другом децом долазио да га види, Јосиф им је исте свирао и певао, од целокупног опуса остале су сачуване само две. Био је веома ведар, волео да се шали и зато су га сви волели. Његова „музичка активност” нас враћа у време службовања у Глини. Како се тамо у то време стекло доста национално надахнутих људи, међу којима и Иван Трнски и Петар Прерадовић, и како су међу Србима и Хрватима, младим аустријским официрима, доминирале идеје (забрањеног) Илирског покрета, тако је и Руњанин свој музички таленат и идеје илиризма исказао кроз своје песме. Трнски је написао песму пуковнику Јелачићу, „Љубимо те, наша дико”, а Руњанин је, 1843, компоновао музику, узевши као основу знатно прерађени почетак Доницетијеве опере Љубавни напитак (Павловић каже према једној италијанској мелодији). Ову песму су због њене мелодичности ускоро певале све пуковније. Руњанинов оригинал није сачуван, већ онај који је по певању пуковнија забележен пола века касније.
Све ово би остало забележено тек као једна хрватска родољубива песма из половине XIX века, да није дошло до компоновања песме настале на стиховима Антуна Михановића „Хорватска домовина”. Та песма свој живот и данас живи као химна Републике Хрватске „Лијепа наша домовино”. Руњанин је на ове стихове компоновао музику, 1846. године. Песма је објављена у листу Људевита Гаја, Danicza Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka, бр. 10, на насловној страни, 10. марта 1835. Из ко зна којих разлога, њен аутор, Антун Михановић, потписује је са Mi......ć. Да није било Руњанина и његове мелодије – песма би вероватно била заборављена. Матош је једном, на ову опаску о заборављености, рекао да се песма не да ни замислити без музике и певања! Михановићеви стихови ће бити објављивани у разним новинама, широм јужнословенског света, па и у Кнежевини Србији. Но, битно је следеће: Када је Михановић написао ову песму, Руњанин је имао 14 година и похађао гимназију у родним Винковцима. Када је компоновао и извео песму, 14 година касније, Михановић је био далеко, вероватно већ у САД. Њих двојица се, готово је извесно, никада нису срели. Према Павловићу, компонујући „Лијепу нашу”, Руњанин се прилично ослонио на Доницетијеву мелодију из опере Лучија од Ламермура, тачније на дует Едгара и Енрика из првог призора трећег чина (сусрет противника у старој кули). У савременим извођењима Лучије од Ламермура ове мелодије нема, одавно је одбачена као анахрона и изузетно неспретно урађена. Руњанин је то урадио боље. Исте године када је настала, Руњанинова композиција дошла је, народним певањем, до Загреба. Одмах су је прихватиле широке масе.
Где је и како изведена први пут песма која ће касније постати хрватска химна? Према највероватнијој верзији, први пут је изведена у Глини, у кући српског трговца Петра Пелеша. Загребачки Јутарњи лист из 1939. године објавио је да у Глини још увек постоји клавир на ком је Руњанин први пут извео ову композицију. Према неким подацима одсвирао ју је (и отпевао) на гитари. Свестран и нотно писмен и образован, свирао је више инструмената. Новосадски лист Браник од 4. септембра 1910, доноси речи самог Петра Пелеша, који каже да „смо ми, у Српском добротворном певачком друштву у Глини, 1846, први певали хрватску химну. Први тенор певао је Јован (Јосиф) Руњанин, други тенор трговац Петар Пелеш, кадет Никола Мирић и царинар Јован Ракић; први бас поручник Кузман Дракулић, други бас учитељ Јован Новаковић и капелник Драгутин Салаука.” О хрватској химни постоје томови списа и књига, па нећемо дубље улазити у ту причу. Требало би рећи само то да је песма временом не само задржала, већ и повећала популарност и бивала све прихваћенија, да је доживела заиста велики број аранжмана (међу којима и црквени, и словеначки), да се данашња верзија помало разликује од Руњанинове. Током августа и септембра 1891. године, у Загребу је одржана велика привредна (сајамска) изложба. Том приликом је одржана и смотра хорова и избор за хрватску народну химну. Међу мноштвом песама познатих аутора, међу мноштвом такође популарних и прихваћених родољубивих и националних песама, „Лијепа наша” није имала конкуренцију и стручни жири и одушевљена публика су је једногласно изабрали, а изведена је током трајања изложбе више стотина пута. Део песме постаће први пут део државне химне (све до тада је била само народна) у Краљевини СХС/Југославији (заједно са деловима српске државне и словеначке народне химне). Да ли је овај „сплет” у једну химну ускладио Станислав Бинички, или српски добровољац на фронту, Хрват Анто Ковач, 1917 (ово је вероватније), остаје да се истражи до краја. Ковач је умро у Београду, 1972. године. Хрватска државна химна постаје први пут за време НДХ, а сам Павелић је изменио Михановићеве стихове, прилагодивши их својој памети. Песму су, наводно, певали и хрватски партизани. У другој Југославији, „Лијепа наша” се званично први пут појавила као скандал: на стонотениском мечу Југославија–Јапан, 1970, у Загребу, уместо државне химне „Хеј, Словени”, одсвирана је ова песма, а потом, на аеродрому у Загребу, 6. септембра 1971, приликом дочека председника државе Тита, одсвирана је ова песма, опет уместо државне. Уставом СР Хрватске из 1974, питање ове песме је решено и то је била једина републичка химна у бившој држави, а њен статус био је уставом регулисан (негде се помиње да је њен статус регулисан још уставним амандманима, 1971). Данас је званична химна Републике Хрватске.
ГРОБ И ОКО ЊЕГА
Дешавања око гроба и надгробног споменика Јосифа Руњанина започеће 1921. године, на стогодишњицу његовог рођења. Пре тога је, на истеку XIX века, Илија Огњановић Абуказем – хроничар Новог Сада у свом времену, забележио у књижици Гробови знаменитих Срба што су им кости у Новом Саду укопане, основне податке и о Руњанину: „отац Игњат, мати Софија, кума на крштењу Султана Михаљевић, итд. Сахрањен је на новосадском Успенском гробљу 10 jан 1878. Гроб му се налази с леве стране главнога пута... На гробу му нема никаква споменика али мали храстови крст, што је укопан чело главе, и на коме је урезано ’Јосиф Руњанин Ц. Кр. подполковник’ одржао се врло добар и до данас.”
Заправо, дешавања, чији ће Руњанин бити тек повод и објекат, почињу на стогодишњицу његовог рођења, и нешто више од четири деценије од упокојења, 1921. године, и још увек трају. Почели су Хрвати, истицањем своје самобитности, националне и државне различитости у односу на Србе, тиме што на родној кући у Винковцима, постављају спомен-плочу композитору „Лијепе наше” и организујући велике манифестације томе у част. Наравно, и овде је уписан као Јосип, јер су тада већ биле у јеку приче о Руњаниновом хрватству, а било је и настојања да се његови остаци пренесу у Хрватску. (Хрвати ће на стогодишњицу објављивања Михановићевих стихова, 1935, у близини Кумровца, подићи споменик својој химни.) Срби, опет, инсистирају на Руњаниновом „пра-југословенству”. Да све баш и нема неку директну везу са Руњанином, сведочи и чињеница да се за његову жену (у међувремену умрлу) и за болесну и сиромашну кћер нико није интересовао, сем што су кћерки и Хрвати и Југословени на очеву стогодишњицу послали нешто новца у Грац, али се датум и место њеног погреба не знају. Како је крст на гробу, који смо поменули цитирајући Абуказема, иструлио и морао бити замењен (па и тај замењени није боље прошао), те, 1921. године, започета је у Новом Саду акција око уређења гроба и подизања надгробника Јосифу Руњанину. О томе пише новосадски дневни лист Застава, констатујући да гробног обележја нема, да је покојник умро у беди и сиромаштву, да га нису испратили ни најрођенији, итд. Иако у новосадском архиву нема докумената на ову тему и једино чиме располажемо је неколико текстова у поменутом дневнику, остаје утисак да је иза ове акције, на један помало скривен начин, стао државни врх, а сама акција је требало да промовише нову државу и јединство „једног народа са три имена”. Образован је одбор за подизање споменика у ком су били: парох Вељко Миросављевић, председник Одбора, зачетник идеје подизања споменика; гркокатолички свештеник Јован Храниловић, иначе први председавајући Велике народне скупштине, 1918. године, као потпредседник; те Фрањо Малин, Хрват, некадашњи католички свештеник у Истри, каснији старокатолик у Петроварадину, као тајник. Одбор је путем новина позвао све да помогну подизање достојног споменика, штампао пригодне разгледнице са Руњаниновим ликом и на друге начине настојао да популаризује своју активност и прикупи што више средстава. Људи су се одазвали, а било је, према речима чланова одбора, и појединаца који су обећали да ће сами финансирати споменик – ако се не скупи довољно средстава. Прикупљено је, у наредне три године, према тврдњама председника Одбора, преко 26.000 динара. Нацрт споменика урадио је дворски архитекта Гојко Тодић, а бронзани барељеф на споменику Ђорђе Јовановић, познати вајар и каснији академик. Међутим... У монографији о овом вајару, аутора Миодрага Јовановића (Нови Сад, Галерија Матице српске, 2005), нема помена о овом барељефу. Приликом обнове, 2021. године, када је барељеф темељно очишћен, изнад десног рамена Јосифа Руњанина уочен је потпис: „Милорад Јовановић 1937”. Реч је о мање познатом вајару из Сремске Митровице (1889–1946), који је урадио известан број барељефа за надгробнике, а познат је и по сарадњи са Гојком Тодићем. Но, новосадска Застава је, извештавајући са свечаног откривања и освећења споменика, које је обављено на Петровдан 1924. године, известила да је барељеф Ђоке Јовановића, иако са малим закашњењем, ипак стигао и постављен на композиторов гроб. Када је барељеф замењен и зашто – нисам успео да утврдим. Приликом последње обнове, враћена је, на позадину споменика, недостајућа табла, као и велики тролисни крст на надгробној плочи, али је и уочено да су прва четири такта химне, која су уклесана у горњем делу споменика, промењена. Наиме, Руњанинови почетни тактови се разликују помало од садашњих уводних тактова „Лијепе наше”. Остављено је како је неко изменио (вероватно уклесавши садашњу верзију). Када је и ко вршио и ове промене – нисам успео да пронађем, претпостављам после Другог светског рата, када је промовисано другачије југословенство у односу на оно после Првог.
Освећење и откривање споменика било је велика свечаност, обављена у суботу, на Петровдан (12. јула) 1924. године. Присуствовало је више стотина особа, међу којима и учесници Конгреса југословенских архитеката и инжењера који је баш тог дана започео свој рад у Новом Саду, градски челници са градоначелником Стефановићем, владика бачки др Иринеј са свим новосадским свештеницима, а певали су следећи хорови и певачка друштва: Музичко, петроварадински „Невен”, мађарско-реформаторско, немачко „Југенд-хор”, јеврејско „Хезамер”, а све под диригентском управом Светолика Пашћана. Сви су отпевали „Лијепу нашу”, а према новинама, посебно је било дирљиво када су погачу ломили над гробом: владика бачки, Фрањо Малин и инж. Јанко Мачковшек. На плочи са задње стране споменика, између осталог, писало је: „Овај споменик подигли су Срби и Хрвати 12. VII 1924...” Текст је исписан и ћириличним и латиничним словима, и српским и хрватским правописом.
Истог дана, на кући у којој је провео своје последње године и преминуо, постављена је „укусна” спомен-плоча на којој је писало: „У овој кући становао је и умро 8/20. 1878. Јосиф Руњанин, композитор ’Lijepe naše domovine’”. Кућа је срушена крајем прошлог века, а плоча је раније нестала. Ни улица више не постоји.
***
Михановић
Антун Михановић (1796–1861) значајна је личност хрватске културе, науке и политике. За ову прилику, даћемо само неколико података који га везују за Србију. Пре свега, требало би рећи да је био старији од „илираца”, па се на неки начин сматра њиховом претечом, јер се залагао за народни језик. У Бечу се дружио са Вуком и Копитаром и делио је њихове ставове о језику и писму. Аустрија га је именовала за посланика у Кнежевини Србији и он је први амбасадор који је уопште дошао у обновљену српску државу (1836–1838). Иако је он сматрао да је „међу својом јужнословенском браћом”, Милош уопште није био срећан због овог доласка, јер је сматрао да ће га странци више контролисати преко посланика и да неће моћи да влада „по свом”. У Београду, Михановић се загледао у кћер Јеврема Обреновића – Анку, а и ова у њега – иако је била доста млађа. До брака није дошло, јер су се Обреновићи противили. Он ће касније отићи за Солун, па на Свету гору, па... све до САД-а. Анка се удала за Александра Константиновића, а страдаће заједно са братом, кнезом Михаилом, у атентату у Кошутњаку, 1868. године. Михаило је био заљубљен у Анкину кћер – Катарину (своју сестричину) и хтео да се ожени њоме.
***
Тодић
Архитекта Гојко Тодић (отац Васо, мајка Анита) рођен је 12. августа 1896. године, у Градишки. Био је ожењен Радмилом (1900), из брака је кћер Олга (1924). Гимназију је завршио у Бањалуци, где је као ђак ухапшен због чланства у забрањеној организацији „Југославија”. По стварању Краљевине СХС одлази у Београд на студије архитектуре. За богату клијентелу пројектовао је виле широм Београда, а за његов рад заинтересовао се и сам краљ Александар. Пројектовао је, између осталог: Радио-станицу у Београду, зграду у Немањиној бр. 9, железничку станицу у Сремској Митровици, хотел и купатило „Шумадија” у Аранђеловцу, Шеријатску гимназију у Сарајеву, реконструкцију Народног позоришта у Београду, довршио са Илкићем зграду Народне скупштине, спомен-обележје војницима изгинулим на Гучеву 1914, зграду резервоара АОБ (астрономска опсервација), учествовао у пројектовању зграде Патријаршије у Београду, делове Двора, итд, итд. Стекао је велики капитал. Према неким подацима, новац је улагао у куповину некретнина, углавном у Београду. То га је, највероватније, коштало живота. Иако није потврђена његова смрт, јер се по ретким и мање вероватним подацима, пред крај рата склонио у Аргентину и тамо скончао, највероватније је са женом и кћерком стрељан непосредно по ослобођењу Београда, у јесен 1944. године, а сва имовина му је конфискована. Надам се да ће неко темељно и квалитетно истражити живот и дело овог човека и вратити га српској култури и историји. За изнете податке захваљујем колегиницама и колегама са Архитектонског факултета, из Музеја науке и технике и Института за савремену историју у Београду, те новосадским историчарима архитектуре и архитектама.
Да није компоновао песму, која ће знатно после његове смрти постати хрватска народна химна, а потом и химна Хрватске, Јосифа Руњанина историја не би забележила. Овако, током времена и он и његово дело (једно од укупно два сачувана), па и надгробни споменици који су му подизани на Успенском гробљу у Новом Саду, постали су објекти које су разни људи смештали у разне, југословенске или хрватске оквире, често превиђајући или намерно прећуткујући чињеницу да је реч о православном Србину и истичући неки свој доживљај и циљ. И тога има толико много да и није лако писати о Руњанину: с једне стране – његов живот нема неких неуобичајених дешавања, а са друге – око њега су се испреплетали толики догађаји и то у временима када више није био жив. Па ћу пробати, у границама моћи и знања да испричам причу о Јосифу Руњанину, о неким посмртним својатањима и смештањима тамо где није припадао за живота, о „Лијепој нашој домовини” и њеним путевима, те о надгробном споменику, и судбинама неких људи на неке начине повезаних са њим.
Највише квалитетних података о Руњанину даје у омаленом делу Илија Врсајков – данас заборављена личност новосадске музичке сцене – пре свега. Публикација Јосиф Руњанин објављена је у Новом Саду („Невкош”, 2000). У њој сазнајемо да су, по предању, преци Јосифа Руњанина у време краља Драгутина напустили пределе око Скадра и у близини Лознице засновали насеље Руњани, како се оно и данас зове. Први писани траг о овој породици потиче из пера Јосифовог деде Петра (1775–1835), који у делу Автобиографија (које је 1914. године приредио и публиковао у Богословском веснику у Сремским Карловцима др Никола Радојчић) наводи да су његови преци увек помагали Аустрију против Турака, па су после 1716. године, морали да се склоне у Белино (данашња Бијељина), а након Београдског мира 1739. године, пређоше Саву и настанише се у тадашњој Хабзбуршкој монархији. Један део породице је отишао ка Осеку, а други – из ког ће потећи Јосиф, настанио се у Срему, у месту Грк, а после у Кузмину, где ће Петар постати свештеник и по њему ће носити надимак Кузминчани. Овај надимак је носио и Јосиф, о чему сведоче у 24. свесци Енциклопедије Новог Сада, др Магдалена Веселиновић Шулц и Милорад Ботић (Нови Сад, Новосадски клуб, 2004). Петар је иза себе оставио више дела, али му је наведено најпознатије.
Од Петровог најстаријег сина, Игњата (1798–1846), крајишког грађевинског капетана и жене му Софије, 26. новембра по јулијанском, односно 8. децембра 1821. године, по грегоријанском календару, родио се Јосиф. Био је најстарији од седморо деце. Крштен је у винковачкој православној цркви, о чему према Миливоју Павловићу (Књига о химни –Југословенски народи у химни и химна међу народима, Горњи Милановац, „Дечије новине”, Треће прерађено и допуњено издање, 1990), постоји сведочанство у књигама тамошње српске цркве. У родним Винковцима је завршио основну школу и гимназију. Павловић наводи да је после гимназије завршио и Кадетску школу, те да је као кадетски копорал у Глинској регименти од 1840, а Врсајков да је регрутован као обичан војник 25. децембра 1835. године. Тек, обојица га „доводе” у Огулинску војну регименту, у Прву банску пуковнију, којом командује тада пуковник Јосип Јелачић. Према истраживањима које је обавио и публиковао Врсајков, Руњанин је био музички надарен, имао је звонак тенор, свирао гитару, цитру и клавир, био је примљен код војног капелника, Јосипа Вендла, који га је научио нотама и упутио ка оперској музици. Но, о томе ћу рећи нешто касније. Што се његовог даљег војног и приватног живота тиче, он се кретао у следећем правцу: у Глини остаје до 1848. године, када одлази на италијански фронт, унапређен у чин поручника. Истакао се храброшћу у борбама, па исте године постаје натпоручник, а следеће капетан друге класе. До чина капетана прве класе требало је да прође пуних осам година... На бојном пољу наћи ће се у још два наврата: 1859. и 1866. године, када је унапређен у чин мајора. Године 1864, жени се Отилијом, кћерком пензионисаног капетана Томе Пераковића. Године 1868, родила им се кћер Вилхелмина. Интересантно је да је у Књизи умрлих Успенске цркве (Бр. IV за 1876–1882, на стр. 85, где су уписани подаци о смрти и погребу Јосифа Руњанина, код њега под вероисповест уписано – православна, а код супруге – римокатоликиња). У чин потпуковника унапређен је 1871. године, и премештен у Мекленбуршко-стрелицку, а потом у Венцлову пуковнију.
Већ 1876. године, пензионисан је. До тога је дошло присилно. Наиме, како бележи Врсајков, приликом једног службеног пута у Беч, Руњанин је морао да заноћи у неком успутном свратишту. Док је вечерао, његовом столу је пришао припити хусар, узео свећу са стола, запалио цигарету и угасио свећу. Руњанин га је изазвао на двобој и распорио му трбух. Официри су имали право на двобоје, али су морали претходно добити одобрење од виших власти. То одобрење Јосиф није имао. Како му је двобој без дозволе био други овакав случај, а први пут су му прогледали кроз прсте, те како је хусар био и мађарски племић, овог пута није било опроштаја и он је пензионисан. Настањује се у Новом Саду, што је била готово уобичајена пракса пензионисаних српских официра, па је Васа Стајић Нови Сад због тога звао и „пензиополис”. По Врсајкову, жена и кћерка нису дошле са њим, јер су највероватније већ тада били разведени (помиње се 1871. као година разлаза). Отилија је са кћерком отишла код родитеља у Грац, где ће убрзо умрети, па су дете васпитавали баба и деда. Вилхелмине ће се свак за себе сетити на стогодишњицу Руњаниновог рођења, 1921, Хрвати и Срби, послаће јој нешто новца, јер је тамо живела у беди и болести, а онда ће пасти у заборав. Не зна се када је умрла ни где јој је гроб. Руњанин се настанио у Ленау улици (кућни бр. 953) касније Цетињској, па названој по њему, па порушеној и непостојећој. Две године касније, умире од можданог удара – апоплексије – како је наведено у Књизи умрлих Успенске цркве. Као датум упокојења наведен је 8. јануар 1878, а погреба 10. јануар. У рубрици вероисповест уписана је источно-православна, покојник је исповеђен и причешћен, а према подацима из Књиге умрлих, као напомена, додуше и прецртана, наведено је да жена и кћерка живе „особено у граду”. У каквим су везама остали и да ли су били у вези – остаје тајна, али – као и све друго, никакав историјски „спектакл” у његовом животу не постоји. Према неким истраживачима новосадске прошлости, умро је у беди, а на погребу није било никог од његових најближих. Касније, знатно после његове смрти, када „Лијепа наша” постане хрватска народна химна, али и део државне у Краљевини СХС/Југославији, појавиће се, а и данас их има, хрватски истраживачи који ће тврдити да је Руњанин Хрват. „Ако неко не зна да је Јосиф Руњанин православни Србин, тај показује да га прошлост Руњанинова и не занима баш превише” – рећи ће Васа Стајић, један од бољих познавалаца новосадске прошлости и додати да су оваква својатања бесмислице.
Иако је, према сведочењу Јосифовог брата од стрица, др Николе Руњанина (Кузмин, 1835 – Рума, 1898), Јосиф компоновао много песама и приликом доласка на одсуство у Винковце, када би он (Никола) са другом децом долазио да га види, Јосиф им је исте свирао и певао, од целокупног опуса остале су сачуване само две. Био је веома ведар, волео да се шали и зато су га сви волели. Његова „музичка активност” нас враћа у време службовања у Глини. Како се тамо у то време стекло доста национално надахнутих људи, међу којима и Иван Трнски и Петар Прерадовић, и како су међу Србима и Хрватима, младим аустријским официрима, доминирале идеје (забрањеног) Илирског покрета, тако је и Руњанин свој музички таленат и идеје илиризма исказао кроз своје песме. Трнски је написао песму пуковнику Јелачићу, „Љубимо те, наша дико”, а Руњанин је, 1843, компоновао музику, узевши као основу знатно прерађени почетак Доницетијеве опере Љубавни напитак (Павловић каже према једној италијанској мелодији). Ову песму су због њене мелодичности ускоро певале све пуковније. Руњанинов оригинал није сачуван, већ онај који је по певању пуковнија забележен пола века касније.
Матош је једном, на ову опаску о заборављености, рекао да се песма не да ни замислити без музике и певања! Михановићеви стихови ће бити објављивани у разним новинама, широм јужнословенског света, па и у Кнежевини Србији. Но, битно је следеће: Када је Михановић написао ову песму, Руњанин је имао 14 година и похађао гимназију у родним Винковцима. Када је компоновао и извео песму, 14 година касније, Михановић је био далеко, вероватно већ у САД. Њих двојица се, готово је извесно, никада нису срели. Према Павловићу, компонујући „Лијепу нашу”, Руњанин се прилично ослонио на Доницетијеву мелодију из опере Лучија од Ламермура, тачније на дует Едгара и Енрика из првог призора трећег чина (сусрет противника у старој кули). У савременим извођењима Лучије од Ламермура ове мелодије нема, одавно је одбачена као анахрона и изузетно неспретно урађена. Руњанин је то урадио боље. Исте године када је настала, Руњанинова композиција дошла је, народним певањем, до Загреба. Одмах су је прихватиле широке масе.
постоје томови списа и књига, па нећемо дубље улазити у ту причу. Требало би рећи само то да је песма временом не само задржала, већ и повећала популарност и бивала све прихваћенија, да је доживела заиста велики број аранжмана (међу којима и црквени, и словеначки), да се данашња верзија помало разликује од Руњанинове. Током августа и септембра 1891. године, у Загребу је одржана велика привредна (сајамска) изложба. Том приликом је одржана и смотра хорова и избор за хрватску народну химну. Међу мноштвом песама познатих аутора, међу мноштвом такође популарних и прихваћених родољубивих и националних песама, „Лијепа наша” није имала конкуренцију и стручни жири и одушевљена публика су је једногласно изабрали, а изведена је током трајања изложбе више стотина пута. Део песме постаће први пут део државне химне (све до тада је била само народна) у Краљевини СХС/Југославији (заједно са деловима српске државне и словеначке народне химне). Да ли је овај „сплет” у једну химну ускладио Станислав Бинички, или српски добровољац на фронту, Хрват Анто Ковач, 1917 (ово је вероватније), остаје да се истражи до краја. Ковач је умро у Београду, 1972. године. Хрватска државна химна постаје први пут за време НДХ, а сам Павелић је изменио Михановићеве стихове, прилагодивши их својој памети. Песму су, наводно, певали и хрватски партизани. У другој Југославији, „Лијепа наша” се званично први пут појавила као скандал: на стонотениском мечу Југославија–Јапан, 1970, у Загребу, уместо државне химне „Хеј, Словени”, одсвирана је ова песма, а потом, на аеродрому у Загребу, 6. септембра 1971, приликом дочека председника државе Тита, одсвирана је ова песма, опет уместо државне. Уставом СР Хрватске из 1974, питање ове песме је решено и то је била једина републичка химна у бившој држави, а њен статус био је уставом регулисан (негде се помиње да је њен статус регулисан још уставним амандманима, 1971). Данас је званична химна Републике Хрватске.
Дешавања око гроба и надгробног споменика Јосифа Руњанина започеће 1921. године, на стогодишњицу његовог рођења. Пре тога је, на истеку XIX века, Илија Огњановић Абуказем – хроничар Новог Сада у свом времену, забележио у књижици Гробови знаменитих Срба што су им кости у Новом Саду укопане, основне податке и о Руњанину: „отац Игњат, мати Софија, кума на крштењу Султана Михаљевић, итд. Сахрањен је на новосадском Успенском гробљу 10 jан 1878. Гроб му се налази с леве стране главнога пута... На гробу му нема никаква споменика али мали храстови крст, што је укопан чело главе, и на коме је урезано ’Јосиф Руњанин Ц. Кр. подполковник’ одржао се врло добар и до данас.” 
Како је крст на гробу, који смо поменули цитирајући Абуказема, иструлио и морао бити замењен (па и тај замењени није боље прошао), те, 1921. године, започета је у Новом Саду акција око уређења гроба и подизања надгробника Јосифу Руњанину. О томе пише новосадски дневни лист Застава, констатујући да гробног обележја нема, да је покојник умро у беди и сиромаштву, да га нису испратили ни најрођенији, итд. Иако у новосадском архиву нема докумената на ову тему и једино чиме располажемо је неколико текстова у поменутом дневнику, остаје утисак да је иза ове акције, на један помало скривен начин, стао државни врх, а сама акција је требало да промовише нову државу и јединство „једног народа са три имена”. Образован је одбор за подизање споменика у ком су били: парох Вељко Миросављевић, председник Одбора, зачетник идеје подизања споменика; гркокатолички свештеник Јован Храниловић, иначе први председавајући Велике народне скупштине, 1918. године, као потпредседник; те Фрањо Малин, Хрват, некадашњи католички свештеник у Истри, каснији старокатолик у Петроварадину, као тајник. Одбор је путем новина позвао све да помогну подизање достојног споменика, штампао пригодне разгледнице са Руњаниновим ликом и на друге начине настојао да популаризује своју активност и прикупи што више средстава. Људи су се одазвали, а било је, према речима чланова одбора, и појединаца који су обећали да ће сами финансирати споменик – ако се не скупи довољно средстава. Прикупљено је, у наредне три године, према тврдњама председника Одбора, преко 26.000 динара. Нацрт споменика урадио је дворски архитекта Гојко Тодић, а бронзани барељеф на споменику Ђорђе Јовановић, познати вајар и каснији академик. Међутим... У монографији о овом вајару, аутора Миодрага Јовановића (Нови Сад, Галерија Матице српске, 2005), нема помена о овом барељефу. Приликом обнове, 2021. године, када је барељеф темељно очишћен, изнад десног рамена Јосифа Руњанина уочен је потпис: „Милорад Јовановић 1937”. Реч је о мање познатом вајару из Сремске Митровице (1889–1946), који је урадио известан број барељефа за надгробнике, а познат је и по сарадњи са Гојком Тодићем. Но, новосадска Застава је, извештавајући са свечаног откривања и освећења споменика, које је обављено на Петровдан 1924. године, известила да је барељеф Ђоке Јовановића, иако са малим закашњењем, ипак стигао и постављен на композиторов гроб. Када је барељеф замењен и зашто – нисам успео да утврдим. Приликом последње обнове, враћена је, на позадину споменика, недостајућа табла, као и велики тролисни крст на надгробној плочи, али је и уочено да су прва четири такта химне, која су уклесана у горњем делу споменика, промењена. Наиме, Руњанинови почетни тактови се разликују помало од садашњих уводних тактова „Лијепе наше”. Остављено је како је неко изменио (вероватно уклесавши садашњу верзију). Када је и ко вршио и ове промене – нисам успео да пронађем, претпостављам после Другог светског рата, када је промовисано другачије југословенство у односу на оно после Првог. 
